Duševno stanje je oblik postvarene duše

(1.5.) Duševno stanje

Svet, telo, duša i društvo skupa čine objavljenu celinu tekućeg silnog, živog i misaonog sukoba u koji smo potopljeni i koji nam se dešava, a unutar koga tek treba da nađemo i uokvirimo, potom i proučimo predmet ovog našeg razgovora.
Dakle, i pored svega rečenog još uvek nam ostaje zadatak da zajedno bar malo bliže odredimo o čemu je ovde reč. Dogovorili smo se da predmet ovog našeg razgovora bude pregled duševnog stanja. Nevolja je u tome što nismo izabrali da govorimo o nekakvom dovršenom spomeniku, na koji možemo ovlaš da se osvrnemo, već o nečemu što tek u razgovoru treba da istešemo.

O čemu to, dakle, hoćemo da razgovaramo? Šta treba da podrazumevamo pod nazivom "lekarski pregled", a na šta treba da mislimo kada kažemo "duševno stanje"? Ili, tačnije rečeno - šta u ovom razgovoru tek treba da uobličimo pod nazivima "lekarski pregled" i "duševno stanje"? Varaš se ako misliš da je to lekaru, koji obavlja takav pregled, samo po sebi jasno, još manje meni i tebi, ako o tome hoćemo ozbiljno da razgovaramo.
Ipak, pokušajmo!

Lekarski pregled je posebnom svrhom usmereni, objedinjeni, provereni i usklađeni vid posmatranja. Svrha mu je u razlikovanju sada i ovde prisutnog zdravog od bolesnog duševnog stanja, ako i kad ta dva stanja mogu da se razlikuju. Da bi to razlikovanje bilo dovoljno jasno izoštreno, neophodno je da odabrani postupci pregleda budu valjani i pouzdani, to jest, da svaki od tih postupaka bude tako usmeren, objedinjen, proveren i usklađen, da se njime pogađa baš to što je nameravano da se posmatra (ne nešto drugo) i da njime utvrđena razlika zbilja bude razlika, a ne zabluda o razlici. Raspolaganje tako odabranim postupcima skupno se naziva stručnom veštinom lekara. Zavisno od njegove veštine pregled može da bude vešt ili nevešt, spretan ili nespretan, potpun ili nepotpun, pa su samim tim iz njega izvedeni zaključci manje ili više valjani i pouzdani. Šta možemo da nazovemo veštim lekarskim pregledom raspravljaćemo kasnije, a o ovome što je o njemu dosada rečeno, nadam se da smo se sporazumeli bez natezanja, s jednom napomenom:

pošto se lekarski pregled duševnog stanja obavlja, pre svega, jezički uobličenim govorom, a duševno se stanje pregledanoga lekaru objavljuje takođe pretežno u jezičkim saopštenjima, pregled liči na začaranu vrtešku. Ipak, razumevanje duševnog stanja pregledanoga lekar može da postigne samo vrteći se na njoj, uz jedno ograničenje:

dušu u tu vrtešku ne možemo da uhvatimo, ali možemo njena pojedinačna stanja. Uostalom, ništa više i ne nameravamo.

Da bismo ovo razumeli, seti se već rečenog o posmatranju. Ne ukidajući nasleđeno (telesno) opažanje čoveka, govor ga preinačuje u (oduhovljeno) posmatranje. Opažanje je vid borbe, određeno je urođenim nagonom, pa teče nezaustavljivo. Nasuprot tome, posmatranje je vid rasprave, određeno je urođenim nagonom i jezičkim pravilima, a nabijeno je voljom, pa se po slobodnoj odluci zaustavlja ili pušta da teče.

Sopstvenim (oduhovljenim) posmatranjem vladaš, iako istovremeno ne vladaš sopstvenim (telesnim) opažanjem koje ti nezadrživo teče i kad zaustaviš posmatranje. Osim toga, posmatranjem istovremeno posmatraš i sopstveno posmatranje i posmatranje pregledanoga, pa u njegovom posmatranju nalaziš sliku u ogledalu sopstvenog posmatranja. Izoštravajući razgovorom te dve slike poistovećuješ ih po jezičkim pravilima pravopisa, računanja i suđenja, to jest jasno ili nejasno razumevaš sagovornika zavisno od stepena njihove poistovećenosti. Na taj način razgovorom istovremeno postvaruješ i svoju i njegovu dušu, pretačući obe u sopstvenu stvarnost. Ako je svemu tome svrha razlikovati zdravo od bolesnog duševnog stanja - obavljaš lekarski pregled!

Nevolja je u tome što je svako posmatranje (pa i lekarski pregled) tekući sukob u kome se uzajamno menjaju i posmatrač, i posmatranje i posmatrano. Na kraju pregleda ni lekar, ni pregledani nisu ono što su bili na početku, ako je pregled obavljen kako valja, ako se nije izvrgao u slučajni susret ravnodušnih prolaznika. Ipak, ni u tom pogledu lekar nije ni po čemu ni u kakvom gorem položaju od posmatrača bilo kakve svetske pojave, bilo da je ona mrtva, živa, svesna ili društvena. I tu se u toku posmatranja uzajamno menjaju i posmatrač i posmatrano.

Ta se nevolja razrešava zaustavljanjem posmatranja, bez čega bi nam, na primer, oblik oblaka bio neopisiv, jer se stalno menja u toku opisivanja. Ali, oblak možemo da snimimo u dovoljno kratkim vremenskim razmacima, pa ređajući ukrućene, nepromenljive snimke po redosledu snimanja naknadno možemo dovoljno tačno da opišemo redosled i raspored menjanja njegovog oblika. Baš tako postupamo u svakom posmatranju, pa i u lekarskom pregledu.

Zaustavljanje secka posmatranje na trenutke. U zaustavljenom trenutku posmatranja ne vidimo tekući sukob, već stanje. U mrtvom ne vidimo sudar, već telesne sklopove koji učestavaju u sudaru. U živom ne vidimo življenje, već telesno ustrojstvo. Isto tako ni u tekućoj duši ne vidimo njenu tekuću raspravu, već njena ukrućena stanja koja učestvuju u tekućoj raspravi. Ipak, u svakom se tako ukrućenom duševnom stanju kao u žiži jednovremeno preseca sve ono od objavljenog sveta, tela, duše i društva, čemu je pregledani za vreme pregleda slika u ogledalu. Pažljivim snimanjem tih stanja i sastavljanjem snimljenog u skladnu celinu, moći ćeš na kraju da stvoriš iscrpan opis-nacrt pregledom postvarene duše koji može da bude dovoljan za jasno razlikovanje bolesnog od zdravog.

Dosta o pregledu. Sada nas, pre svega, zanima šta je to što treba da bude pregledano, na šta sve mislimo kada kažemo "duševno stanje".
Duša pregledanoga nam se tokom pregleda objavljuje njegovim ukupnim vladanjem, to jest njegovim pojedinačnim iskazima, vanjezičkim saopštenjima i radnjama. U svakom pojedinačnom iskazu, vanjezičkom sopštenju ili radnji, duša je objavljena u celini, jer :

kao što čovek nije nešto treće što ima svoje telo i dušu, već jeste svoje telo i duša, tako ni duša nije nešto što ima govor i govorne sadržaje, pamćenje i zapamćene sadržaje, ljubav i voljene sadržaje, nešto što ima svoje izdvojeno ja, što u sebi sadrži neku zasebnu svest i volju, već jeste svoj govor, pamćenje, ljubav, svest i volja, jeste svoje ja. Duša ne govori, već jeste svoj govor, ne pamti, već jeste svoje pamćenje - i tako dalje. Isto tako, ma šta da je izgovoreno, zapamćeno, voljeno, raspravljeno, odlučeno - učinjeno je odjednom celom dušom. Ona nema posebna delovanja. Deluje cela odjednom.

Tek pošto zaustavljanjem posmatranja okamenimo dušu u njeno trenutno stanje, možemo da razgovaramo o skladu (ili neskladu) osmotrenog. Razgovor o duši je razgovor o njenim okamenjenim stanjima, o njenom mrtvom zapisu sopstvenog živog govora, zato
duševnim stanjem nazivamo trenutni, posmatranjem ukrućeni, unutrašnji sklad govora, pamćenja, ljubavi, svesti, volje i njihovih zatečenih postvarenih sadržaja.
Pored toga uoči još da se razgovor o duši ni po čemu bitno ne razlikuje od razgovora o življenju: govoreći o duši uvek govorimo o njenim okamenjenim stanjima, naknadno svrstanim u tekući niz, kao što govoreći o življenju uvek govorimo o telesnom ustrojstvu živog bića, o njegovom razgovorom ubijenom pa u istom razgovoru oživljenom lešu. Pri svemu tome niti duša biva razgovorom okamenjena, niti živo biće ubijeno, ali oboje bivaju sagovornicima postvareni. Bez toga ne bi mogli o njima da razgovaraju.

Prema tome, duševno stanje je oblik postvarene duše. Pregledani tokom pregleda svoju dušu postvaruje u iskaz, vanjezičko saopštenje ili radnju po usvojenim jezičkim pravilima, a lekar tokom istog pregleda postvaruje svoju dušu u razumevanje njegovog iskaza, vanjezičkog saopštenja i radnje po tim istim jezičkim pravilima. Dušu ne razumevamo, ali razumemo njena postvarena stanja, razumemo njom stvoreno ime-stvar, njena pravila razumevanja, računanja i suđenja, njenu zamisao, delo i njome iznedreno čarobno čudo. Osim toga s tuđom dušom još i saosećamo. Otuda opravdana mogućnost da duša bude lekarski pregledana dovoljno valjano i pouzdano.

Duševna stanja su bar onoliko bezbrojna koliki je bezbroj mogućih iskaza, vanjezičkih saopštenja i izvršenih radnji. Kako ćemo u tom bezbrojnom mnoštvu da biramo ono što nam je značajno za razlikovanje bolesnog od zdravog i kako treba da razumemo ono što smo takvim izborom postvarili - razgovaraćemo kasnije! Ovde mi još ostaje da pokušam, ako ne s objašnjenjem, a ono bar s površnim ukazivanjem na još jedno svojstvo duše koje ne smemo da gubimo iz vida - da te opomenem na njenu tajnu!
Tajni se ne čudimo. Tajna nas ne iznenađuje. Ako smo sposobni da joj prisustvujemo, pristupamo joj sa strahopoštovanjem. Ljudi je naslućuju odvajkada, žudno srljajući u nju. Tajna je goli zov ljubavi. Ne dosežemo je ni pameću, ni maštom, ni voljom, ničim zapamćenim. Ona nije ni izmaštano čudo, ni nadahnućem osvojeno otkriće, ni iznenađujuće nepoznato, niti se može saznanjem da postvari, a ipak jeste tu. Tajna je golo "nešto još". Ne čudimo joj se, ne divimo, ne iznenađuje nas. Poznajemo je po neizrecivom strahopoštovanju, koje se u nama budi kada joj prisustvujemo. Zato o njoj ne možemo da kažemo ništa više, osim da je nedokučivo golo svojstvo duše.
Razume se, ovo ne pričam gluvima. Za tajnu treba imati uvo. Ona peva!
Zove! Mami! Preti! Opominje!
Useljava se u sveto znamenje koje te mami na poklonjenje svetinji,
u zastavu koja te mami na pohod slobodi,
u zagonetku koja te mami istini,
najzad, i u varalicu koja te mami da zagrizeš udicu zablude.
Srljajući u nju, ljudi odvajkada pokušavaju da je ulove ne uviđajući da su takvim pokušajima zagrizli njenu udicu. Uvek iznova pokušavaju da je očoveče. Izmišljaju tajne sile, tajanstvene utvare na sliku i priliku čoveka. U sopstvenu dušu useljavaju duši strane, spolja tajnom nametnute joj duhove: duh dobra ili zla, na primer! Navučeni su da traže odgovor na pitanje ko je duša, jer ako se upitaju šta je ona, onda tajna postaje duši svojstvo, pa duša prestaje da biva spolja pridošli saputnik čoveka koji ga u smrti napušta. Tajna je odgovor na pitanje ko ti je prisutan. Odgovorom na pitanje šta ti je prisutno, tajna biva raspršena. A duša čoveku nije neko, već mu je nešto (osim ako sam ne bira suprotno), pa –
ako ne želimo da zagrizemo udicu zablude koju nam tajna nudi, ne treba da je lovimo, jer ćemo loveći nju biti ulovljeni mi. Ne treba ni da je se odričemo. Treba da joj pristupimo sa strahopoštovanjem, jer :

duša jeste tajna, tajna jeste svojstvo duše, pa ma koliko od duše uspeli da postvarimo saznanjem, ona će nam ostati tajna, tajanstveni poziv u nešto još.
Ipak, takva kakva je, ona na bitan način određuje lekarski pregled duševnog stanja. Ona je ono što lekara tokom pregleda stalno poziva u nove napore, ako u njemu nije ugaslo strahopoštovanje pred tajnom. Bez tog poziva pregled ostaje kus. Bez uvek živog strahopoštovanja lekar u svojoj struci ostaje pile dovijeka!
Ali, ne dozvolimo da nam se lekarski pregled izvrgne u lov na utvare. Njušeći tajnu, ne zagrizimo njene udice.

Pokušajmo da budemo mudri!


sledi :

U sedmoj svesci starac će biti drsko slobodan da izrekne nekoliko nadmenih saveta i da zaključi razgovor zaveštanjem.


_